Walter Bernstein

Biografija

U februaru 1941. Bernštajn je pozvan u američku vojsku. Kada je na kraju stekao čin narednika, veći deo Drugog svetskog rata proveo je kao dopisnik u osoblju vojnog lista Iank, dostavljajući depeše iz Irana, Palestine, Egipta, Severne Afrike, Sicilije i Jugoslavije. O svojim iskustvima u Palestini pisao je u članku pod naslovom „Rat i Palestina“. Bernštajn je napisao niz članaka i priča zasnovanih na iskustvu u vojsci, od kojih su se mnogi prvobitno pojavili u Njujorkeru. Oni su sakupljeni u Drži glavu dole, njegovoj prvoj knjizi, objavljenoj 1945. Bernštajn je prvi put došao u Holivud 1947. godine, pod desetnedeljnim ugovorom sa scenaristom, producentom i režiserom Robertom Rosenom u Columbia Pictures. Nakon tog perioda, neko vreme je radio za producenta Harolda Hehta, što je rezultiralo njegovim prvim zaslugama na ekranu, koje je podelio sa Benom Medouom, za njihovu adaptaciju romana Džeralda Batlera Kiss the Blood Off Mi Hands za Universal film iz 1948. Kasnije se vratio u Njujork, gde je nastavio da piše za The Nev Iorker i druge časopise, i na kraju je našao posao kao scenarista u ranim danima televizije uživo. Godine 1950, zbog brojnih levičarskih političkih opredeljenja i srodnih aktivnosti, njegovo ime se pojavilo u ozloglašenoj publikaciji Crveni kanali, i kao rezultat toga našao se na crnoj listi. Tokom 1950-ih, međutim, uspeo je da nastavi da piše za televiziju, kako pod pseudonimima, tako i korišćenjem „frontova“ (pojedinaca koji nisu na crnoj listi koji bi dozvolili da se njihova imena pojavljuju na njegovom delu). Na ovaj način, doprineo je nekoliko zapaženih TV programa tog doba, uključujući Opasnost, dokumentarnu seriju CBS Nevs Iou Are There i misteriozne serije Pukovnik Marč iz Skotland Jarda. (U nekim izvorima je netačno navedeno da je Bernsteinova crna lista rezultat „neprijateljskog“ svedočenja datog HUAC-u 1951. godine, ali u stvari Komitet nije dobio sudski poziv sve do kasnih 1950-ih i nikada nije svedočio.) Njegova scenaristička karijera počela je da se vraća sa crne liste kada ga je reditelj Sidni Lumet angažovao da napiše scenario za film Sofije Loren iz 1959. Ta vrsta žene. Od tada je Bernštajn mogao otvoreno da radi na filmovima kao što su Pariski bluz (1961) i Fail-Safe (1964). Takođe je doprineo, bez zasluga, scenarijima Sedam veličanstvenih (1960) i Voz (1964), i bio je jedan od nekoliko pisaca koji su radili na scenariju za zlosrećni Nešto što treba da se da, koji je ostao nedovršen u vreme smrti njegove zvezde, Merilin Monro, 1962.