Recenzija filma Fences: Porodica, ponos i cena propuštenih snova

Recenzija filma Fences (2016) je porodična drama smeštena u Pitsburg 1957. godine, u kojoj se život jedne kuće lomi između ponosa, razočaranja i neizgovorenih pravila. U centru je Troj Maksn, čovek koji je nekada sanjao sportski uspeh, a danas pokušava da održi kontrolu nad domom, poslom i sopstvenim dostojanstvom. Međutim, ono što izgleda kao briga često se pretvara u pritisak, pa se svakodnevni razgovori u dvorištu pretvaraju u sukobe koji otkrivaju stare rane. Film je režirao Denzel Washington, po tekstu Augusta Vilsona, a uz njega igra Viola Davis u ulozi Rouz.

Dvorište kao scena: porodica Maxson i život u Pitsburgu 1957.

Radnja filma je smeštena u Pitsburg 1957. godine, ali prostor je namerno sužen. Najviše vremena provodimo oko kuće, u dvorištu, među sitnim poslovima i razgovorima koji zvuče svakodnevno. Upravo tu film pokazuje svoju snagu. Ne juri događaje, već gradi atmosferu. Porodica se vidi u ritmu dana, u navikama i u načinu na koji ljudi ćute.​

Troj Maksn je u centru tog mikrosveta. On je radnik, muž i otac. Usto, on je i čovek koji želi da bude stub kuće. Međutim, način na koji to radi često je tvrd. Njegove rečenice imaju pravac i težinu. Zato i običan razgovor lako postane ispitivanje. Film time otkriva kako autoritet može delovati kao briga, ali i kao pritisak.​

Rouz je druga polovina tog doma. Ona drži kuću na okupu, ali ne kroz kontrolu. Radi to kroz strpljenje i jasne granice. S jedne strane, ona razume Troja. S druge strane, zna koliko njegov ponos ume da povredi. Zato njihove scene ne funkcionišu kao “porodična drama” u opštem smislu. One su tačan prikaz braka u kome se ljubav bori sa navikom i strahom.​

U dvorištu se stalno oseća prisustvo dece i porodičnih očekivanja. Troj želi da sin odraste “ispravno”. Sin želi da ga otac vidi, a ne da ga oblikuje. Tu se, dakle, sudaraju dve ideje o životu. Jedna je ideja zaštite. Druga je ideja slobode. Film ne presuđuje brzo, već pušta da sukob sazri kroz svakodnevne situacije.​

Ograda, koju porodica pokušava da izgradi, postoji i kao praktičan posao. Ipak, ona ubrzo postaje znak. Ona razdvaja svet kuće od sveta spolja. U isto vreme, otkriva granice unutar same porodice. Zato je dvorište “scena” u najpreciznijem smislu. Tu se sve govori, i kad se ne izgovori ništa.

Recenzija filma Fences: Troj Makson i teret propuštenog sna o bejzbolu

Troj Makson je čovek koji priča kao da se brani. Svaka rečenica mu je objašnjenje sveta. U tim objašnjenjima često ima šarma. Ipak, ispod šarma stoji tvrd stav. Zato njegova prošlost nije samo sećanje, već pravilo po kome živi.​

Njegov odnos prema bejzbolu nije “sportska priča”. To je priča o propuštenoj prilici i o uvredi koja traje decenijama. Troj veruje da mu je nešto oduzeto. Zbog toga stalno meri život kroz nepravdu. Međutim, taj okvir mu postaje zatvor. Kad jednom prihvatiš da je svet uvek protiv tebe, lakše je ne menjati sebe.​

Taj teret preliva se na porodicu. Troj želi da zaštiti sina od razočaranja. Ali način zaštite liči na zabranu. Dakle, on ne vidi snove kao šansu. Vidi ih kao zamku koja lomi ljude. Zato se u kući sukob ne vodi samo oko odluka. Sukob se vodi oko slike života.​

U tom smislu, Troj nije karikatura “stroge glave kuće”. Film ga gradi pažljivo. On ume da bude duhovit, širok, čak i topao. Međutim, čim oseti da gubi kontrolu, vraća se u tvrdoću. Tada ponos postaje oružje. A bliskost postaje slabost koju ne želi da pokaže.​

Najbolje scene nastaju kad Troj mora da bira. Da li priznati grešku ili sačuvati sliku o sebi. Da li biti otac ili sudija. Film ne daje brza opravdanja. Umesto toga, pokazuje kako čovek može voleti, a ipak povređivati. I kako jedna stara rana može upravljati čitavom kućom.

Rasne granice, posao i kućna pravila: svet koji steže porodicu

Pitsburg 1957. nije samo pozadina. To je vreme u kome se dostojanstvo stalno dokazuje. Posao znači opstanak, ali i status. Zato se i svakodnevne sitnice pretvaraju u borbu za poštovanje. Taj pritisak ulazi u kuću kroz Trojev govor i navike.​

S jedne strane, Troj veruje u jasna pravila. Rad, disciplina i autoritet su mu oslonac. Međutim, ta pravila nastaju iz iskustva koje ga je lomilo. U svetu gde su vrata često zatvorena, on uči da ne očekuje milost. Dakle, život svodi na ono što može da kontroliše.​

Upravo tu nastaje problem. Kad se kontrola prenese na porodicu, ona više nije zaštita. Postaje ograda unutar kuće. Troj sinove planove gleda kroz sopstvena razočaranja. Zato savet zvuči kao presuda. A razgovor se pretvara u nadmetanje ko ima “pravo” na budućnost.​

Istovremeno, film pokazuje kako spoljašnji sistem pravi unutrašnje posledice. Rasne barijere i klasne granice ne moraju da se izgovore stalno. Dovoljno je da se osećaju u mogućnostima koje nisu jednake. Zbog toga Troj bira sigurnost umesto rizika. Međutim, ta sigurnost ima cenu, jer gasi nadu drugih u kući.​

Na kraju ovog dela priče, postaje jasno šta film zapravo ispituje. Ne radi se samo o jednom ocu i jednoj porodici. Radi se o tome kako nepravda stvara tvrd karakter. Zatim taj karakter, čak i kad voli, ume da povredi. Tako društveni pritisak postaje porodični konflikt, tih, ali uporan.

Likovi i gluma: Vašington i Dejvis u braku koji puca pod istinom

Denzel Vašington igra Troja Maksona bez potrebe da ga ulepša. Lik je snažan u prisustvu, ali i tvrd u reakciji. Rečenice mu često zvuče kao da su konačne. Međutim, u tim “konačnim” stavovima vidi se strah od gubitka kontrole. Upravo zato Troj ne deluje kao simbol, već kao čovek.​

Njegova gluma radi kroz ritam. Jedan trenutak je duhovit i šarmantan. Sledeći trenutak postaje oštar i zahtevan. Dakle, promena ne dolazi iz spoljne radnje. Dolazi iz unutrašnjeg okidača. Time film dobija napetost i kad se “ništa” ne dešava.​

Viola Dejvis kao Rouz Makson je oslonac kuće, ali ne pasivno. Ona sluša, procenjuje i pamti. S jedne strane, Rouz gradi mir i drži porodicu na okupu. S druge strane, zna gde su joj granice. Zato njena tišina nije slabost, već odluka. A kad progovori, scena dobija težinu.​

Njihov odnos je srž filma. To nije romansa, niti “bračna kriza” u uobičajenom smislu. To je sudar dve filozofije života. Troj veruje u pravila koja su ga održala. Rouz veruje u dom koji se gradi poverenjem. Međutim, poverenje ne može da opstane bez istine. Zbog toga se napetost gomila polako, ali neumoljivo.​

Sporedni likovi dodatno pojačavaju taj pritisak. Sinovi nisu samo “reakcija” na oca. Oni imaju svoje želje i tempo odrastanja. Zato se kuća pretvara u prostor pregovora, a ne sigurnosti. U tom prostoru, Vašington i Dejvis glume kao da se svaka rečenica pamti. I stvarno, ovde se svaka pamti.​

​

Recenzija filma Fences: ograda kao simbol, krivica i posledice u porodici

Ograda u Fences nije samo drvena konstrukcija u dvorištu. Ona je rad koji se stalno odlaže. Usto, ona je ideja koja se stalno brani. Dakle, film je gradi kao simbol granica. Granica prema svetu, ali i u kući.​

Troj Makson želi da dom bude siguran. Međutim, njegova sigurnost često dolazi kroz kontrolu. Kontrola zatim postaje navika. Navika postaje pravilo. Zato se ograda čita i kao potreba da se nešto zadrži. Ponekad je to ljubav. Ponekad je to ponos.​

Krivica se u filmu ne pojavljuje kao jedan dramatičan trenutak. Ona se širi postepeno. Ulazi u razgovore, pa u tišinu. Zatim prelazi na odluke koje se ne mogu vratiti. S jedne strane, Troj stalno govori o odgovornosti. S druge strane, upravo ta priča o odgovornosti postaje izgovor. Izgovor da se ne čuje tuđa potreba.​

Posledice se najjasnije vide u odnosu oca i sina. Troj želi da sin bude “spreman” za život. Međutim, sin želi šansu da bude svoj. Tu nastaje ključna rana. Nije to samo sukob generacija. To je sukob prava na budućnost. Dakle, ograda postaje linija razdvajanja. Ne između kuće i ulice, već između dva pogleda na svet.​

Na kraju, film ostavlja tešku istinu. Ljubav nije dovoljna ako se ne menja. Ponos nije vrlina ako gazi druge. Zato završni utisak nije “ko je u pravu”. Utisak je pitanje šta ostaje posle tvrdoglavosti. I šta porodica može da spase, kad je već izgubila mir.

​

​